Аутор: Зорица Миладиновић
Оригинални чланак можете погледати oвде.
Ниш – Судије и јавни тужиоци себе виде као чуваре законитости, али дају негативну оцену независности правосуђа и сматрају да су прилично инфериорни у односу на извршну власт, показало је поред осталог истраживање нишког Центра за људска права о стању личног и професионалног интегритета судија и тужилаца у Србији, иначе првог те врсте у земљи.
Истраживање је рађено у оквиру пројекта „Ка бољим резултатима реформе правосуђа“, који су финансијски подржале Делегација ЕУ у Србији и Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом Владе Србије. Спроведено је путем упитника који су достављени на адресе по 150 јавних тужилаца и судија на територији Републике. Попунило их је укупно 115 испитаника – 42 судије (36,5 одсто планираног узорка) и 73 јавна тужиоца (63,5 одсто тог узорка). Почело је у другој половини прошле године, а окончано недавно објављивањем свих података и препорука.
Према резултатима истраживања, и судије и тужиоци имају истоветан став да „правосуђе данас није у стању да обезбеди владавину права, поштовање закона и да на тај начин контролише извршну власт“. Половина анкетираних судија и тужилаца (53,4 одсто) сматра да оно није довољно јако да позове припаднике извршне власти на одговорност за њихове поступке. Истраживачи сматрају да можда управо ту треба тражити образложење за податак да скоро две трећине анкетираних судија и тужилаца нема поверења у извршну власт.
Њихов став се добрим делом заснива на свести о томе да их и сами грађани виде као зависне и под утицајем извршне власти.
Јавни тужиоци су притом много незадовољнији степеном независности у односу на извршну и законодавну власт него судије. Независношћу у односу на републичку извршну власт незадовољно је 85 одсто тужилаца и 31,4 одсто судија, а у односу на законодавну власт – 75 одсто тужилаца и 17,1 одсто судија.
Чак 74 одсто анкетираних судија и тужилаца „признало“ је да је у последњих пет година било покушаја да се утиче на њихов рад и одлучивање. Покушај утицаја на њих најчешће се остваривао преко заједничког познаника (43,1 одсто). Уколико се посматра само учесталост утицаја – пет или више „интервенција“ за пет година, најчешће су га спроводили председници суда или надређени тужиоци (8,6 одсто). Анкетирани тужиоци и судије сматрају да је у том периоду око 17 одсто случајева решавано класичном корупцијом.
Они су оценили да највећи утицај на правосуђе има партијска припадност странке у поступку или адвоката. Чак 69 одсто судија и јавних тужилаца мисли да на судски, односно истражни поступак има утицај чињеница да су странка или адвокат високи функционери партије на власти, а чак 36, 2 одсто да је тај утицај „јак или одлучујући“. Поред припадности политичким странкама, утицај на правосуђе има и припадност странке у поступку некој криминалној групи.
– Лако је у анкетном упитнику изразити незадовољство постојећим стањем. Много је теже бити лично спреман на стицање нових знања и вештина, као и на лично ангажовање да промене таквог стања буду квалитативне, а не само формалне и квантитативне. Ако судије и тужиоци не постану свесни да морају суштински да напредују – на добробит странака у поступку којима је потребно обезбедити правду, онда неће бити напретка у изградњи њиховог професионалног интегритета – оцењује Лидија Вучковић, координаторка нишког Центра за људска права.
Социолог Зоран Гавриловић, руководилац антикорупцијских програма у Бироу за друштвена истраживања (БИРОДИ) и истраживач у овом пројекту, додаје да је на самокритику спремно нешто мање од трећине анкетираних. Око 30 одсто тужилаца и судија за стање интегритета „криви“ и себе, пре свега због недовољне спремности да се професионално организује и бори за аутономију професије и трећу грану власти.
– У последњем извештају Европске комисије говори се о одређеном напретку у правосуђу на нормативном нивоу, али налази нашег истраживања доводе у питање даље реформе, пошто у овој области постоји блокирана транзиција. Устав и даље не гарантује правосуђу самосталност и слободу, Влада Србије и даље има механизме да утиче на правосуђе, а тужиоци и судије немају довољно снаге и моћи да утичу на промену стања. У Србији и даље постоје само две и по гране власти – законодавна, извршна и пола судске. И сами тужиоци и судије виде ту чињеницу, а себе оцењују као неслободне, посебно у односу на извршну власт – закључује Гавриловић.
Неопходна промена Устава
Центар за људска права препоручује више мера за системско подизање интегритета правосуђа и носилаца правосудних функција. Приоритет је промена Устава Србије како би се законодавна и извршна власт „повукле“ из судске и успоставили механизми међуконтроле који би обезбедили владавину права и независно, непристрасно, професионално и ефикасно правосуђе. Такође је неопходна стриктна примена Националне стратегије за реформу правосуђа уз интензиван мониторинг и евалуацију примене и ефеката Акционог плана. Нужно је и унапређење интегритета на нивоу професионалног организовања судија и тужилаца, које је последњих година забележило напредак.
Од прворазредног значаја је и унапређење положаја етичких тела, чије би чланове морале да бирају скупштине Друштва судија Србије и Удружења тужилаца Србије. Етички кодекс ових професија морао би да буде измењен како би се као приоритетна вредност дефинисали допринос судија и тужилаца унапређењу интегритета органа у којима раде, указивање на кршење законских и етичких одредби од стране колега и пружање подршке колегама који указују на неетично и незаконито понашање.
