Јавна расправа о Нацрту Закона о бесплатној правно помоћи је одржана одавно, још крајем 2013. и почетком 2014. године.

Закон је повучен из процедуре годину дана касније, на основу споразума Министарства правде и Адвокатске коморе Србије од 8. јануара 2015. године, којим је окончан вишемесечни протест адвокатуре.

Више од годину дана након тих догадјаја, адвокатским коморама је достављен нови Нацрт.
У тексту су извршене измене, како наводи Министарство, у циљу усаглашавања са Уставом.

Поједине коморе су већ реаговале.
Тако, АКБ и АКВ кратким саопштењем од 27.септембра ове године обавештавају јавност да ни нови Нацрт није прихватљив, јер је конфузан и противуречан, па предлажу да држава само одреди ‘’када је правна помоћ бесплатна’’.

Саопштење можете погледати овде.

АКБ и АКВ су организовале две јавне трибине о Нацрту Закона о бесплатној правној помоћи, у Београду и у Новом Саду.

Адвокатска комора Србије је дописом који можете прочитати овде, 5. октобра ове године, доставила Министарству правде своје коментаре и предлоге на поједине одредбе Нацрта, које можете видети овде.

Шта је суштина интервенција које је у тексту Нацрта извршило Министарство правде, односно шта је најважније у тим изменама?

У функцији усаглашавања Нацрта Закона о бесплатној правној помоћи са Уставом, предлагач Закона уводи сасвим нови појам у наше позитивно право.
То је појам правне подршке.

Наравно, овај се Закон бави само бесплатном правном подршком, и њу дефинише као:

1) пружање опште правне информације,
2) правног савета
3) почетног правног савета који се не односи на поступак пред судом,
4) састављање исправе,
5) састављање јавнобележничке исправе и
6) посредовање у решавању спорава.

Бесплатну правну подршку могу пружати:
1) јавни бележници,
2) медијатори,
3) правни факултети и
4) службе за подршку жртвама и сведоцима (које од скора постоје при јавним тужилаштвима, и нигде другде).

Издвајањем појединих видова правне помоћи, (пружање опште правне информације, правног савета, почетног правног савета који се не односи на поступак пред судом и састављање исправе), њиховим једноставним означавањем другим термином (правна подршка), као и уношењем састављања јавнобележничке исправе и посредовања у решавању спорава у корпус правне помоћи, ‘’на мала врата’’ се уводе у пружање правне помоћи и други субјекти, осим адвокатуре и служби бесплатне правне помоћи у локалним самоуправама, и то: јавни бележници, медијатори, правни факултети, службе за подршку жртвама и сведоцима.

Пружање правне помоћи је у материјалном смислу недељиво, зато је подела те активности терминолошким груписањем њених видова, заправо, вештачка.

Коначно, овде није реч о терминолошком питању! Овде је реч о питању закондавне политике у уредјењу области бесплатне правне помоћи, шире правне помоћи уопште, али и најшире у области владавине права. Та политика може бити двојака.

Законодавна политика може бити да правну помоћ, па и бесплатну, пружа(ју) институција(е) независне од државе, а да држава сноси трошкове правне помоћи корисницима права на бесплатну правну помоћ или да правну помоћ, а посебно бесплатну (односно ону чије трошкове измирује држава из јавних средстава) пружају, поред независних, и друге институције.

Овај други законодавно-политички приступ није прихватљив зато што може да угрози остваривање права и правних интереса градјана и правних лица. Наиме, држава у систему владавине права и поделе власти, вршећи јавну власт, преко државних институција и носилаца јавних овлашћења пренетих им од државе, на основу закона и других прописа, управо одлучује о остваривању права, интереса и обавеза градјана и правних лица.

Управо зато што одлучује о правима, интересима и обавезама градјана и правних лица, држава не може да преузме, па ни посредно (преко субјеката на које остварује или може да оствари мањи или већи утицај), и пружање правне помоћи градјанима и правним лицима у остваривању истих, њихових права, интереса и обавеза.

Будући да врши власт, одлучује у примени права, у пружању правне помоћи у истом процесу примене права, држава треба да се задржи на остваривању своје социјалне функције, односно на прописивању услова за коришћење права на бесплатну правну помоћ и финансирање бесплатне правне помоћи оним градјанима који испуњавају услове које је прописала. Зато је неприхватљиво да правну помоћ пружају субјекти чија независност од државе није предходно обезбедјена, правно и фактички.

Законодавно-политички приступ Министарства правде, у изменама које су извршене у Нацрту Закона о бесплатној правној помоћи, након што је повучен из процедуре на основу споразума са АКС од 8, јануара 2015. године, заправо није промењен.

Извршене су терминолошке измене, поједини потенцијални пружаоци правне помоћи су изостављени и сл., али суштински Министарство је остало привржено политици уводјења у област пружања правне помоћи институција које би биле алтернатива адвокатури.

Како су ти субјекти у јасној вези са државом (јавни бележници, медијатори, правни факултети, службе за подршку жртвама и сведоцима основане под окриљем јавног тужилаштва), ако ни због чега другог зато што држава одлучује о њиховом именовању, односно оснивању, регистрацији, преноси им јавна овлашћења за њихове основне делатности и тд., њихова потенцијална зависност од државе је извесна.

Тако се трасира један пут ка алтернативној, али и, мање или више, од државе зависној ‘’адвокатури’’.

Адвокатура не треба да пристане на овакав законодавно-политички приступ у закону који уредјује један важан део пружања правне помоћи, односно правну помоћ која ће се финансирати из јавних средстава. И то превасходно зато што није у интересу корисника бесплатне правне помоћи, али и зато што није у складу с темељним начелима друштвеног и државног уредјења, као што су начело владавине права и гаранција људских права и основних слобода прописаних Уставом и медјународним правом.

Предлагач закона мора да промени свој законодавно-политички приступ материји коју регулише Закон о бесплатној правној помоћи, јер са приступом који је поново показао вршећи измене у Нацрту тога закона није могуће постићи компромисно решење.

Разлог протеста адвоката 2014. године био је и овај закон, па је зато и његово повлачење из процедуре био део споразума којим је окончан наш протест.
Није прихватљиво да се сада, након скоро две године од окончања нашег протеста, тај закон врати у процедуру доношења – само уз терминолошке измене.

Па нисмо ми били у обустави рада, на хлебу и води, пола године само да се ‘’секундарна бесплатна правна помоћ’’ сада преименује у ‘’бесплатну правну подршку’’ и да се удружења градјана изоставе са списка пружалаца правне помоћи о трошку државе… Нисмо деца!

Изворни текст можете погледати oвде.